Ђорђе Балашевић - стихови за прошла, садашња и будућа времена

„...то је та наша ледина,

    наша Војводина, једна и једина...“

Изненадна смрт песника и уметника Ђорђа Балашевића отворила је питање:

У чему је тајна његовог песничког дела?

Многи су рекли, међу њима и Мирослав Антић, да је Балашевић један од најбољих песника у историји Војводине. И заиста, ни један песник у Војводини није никад на такав начин и писао и певао своје песме.

Било је узвишених песника који су песме спевали, а други дивно певали, али такво јединство песме и интерпретације још нико није постигао.

„...један ме д-мол развали, неки би то просто тугом назвали...“

Тек кад је из овог живота отишао у легенду, грађани, одн. целокупна јавност је схватила каквог је песника изгубила: песника који нико као он није опевао Вовјводину, равницу њеним језиком, чије речи многи који су их слушали и певали, нису знали, али су суштину разумевали.

Грађани Војводине (и других крајева Србије и региона) осетили су велику празнину коју су само стихови испуњавали и жеља да они опстану и живе у будућем времену уместо песника.

На тај начин живи и песник.

„... одлази циркус из нашег малог града...“

Одлазак Ђорђа Балашевића био је тужни чин, животна балада  која је показала да грађани желе да она траје и у времену што долази, и тако постане трајни споменик културе. Културно наслеђе Војводине.

Споменик културе прве категорије, у име Васе Ладачког, Боже званог Пуб, Стеве Ченејца, Бубе Ердељан, Оливере и оних других којима је поклонио стихове, а у којима се сви проналазе.

Кључ је у песмама, римама, хумору Војводине кроз уметнички опус Балашевића, у њима је одговор на питање: у чему је снага и тајна стихова и речи чије се значење увек и не разуме, али се увек схвата као кристална мисао:

„...још кад ситно из шарага тамбура завезе,

онда живот нема мана, бржи смо од ероплана...“

Јавно мњење је на један специфичан начин, више естрадно-певачки и друштвено-политички посматрало рад и јавно деловање Ђ. Балашевића, а овај пут желимо да се сагледа оно што је трајно и највредније у опусу овог аутора. Након његове изненадне смрти сви очекују далеко више сазнајних информација о животу и раду овог уметника и постоје само два пута:  један је таблоидно-естрадни где се рециклирају флоскуле, поједноствњене се дају информације из живота, не водећи рачуна о уметничким вредностима, већ искључиво о сензационализму. Уметничко стваралаштво је у потпуно другом плану спутано тривијалним информацијама из личног живота, јефтином употребом песама, концерата, породичним пикантеријама...  

 „е, шест пенџера сас улице, од тога четири кибицфенстери...“

Јавно мњење је ускраћено за аналитички приступ уметности, представљању његовог дела са потребном анализом и синтезом, са указивањем на оно што је битно, трајно и вечно и зашто се сматра једним од највећиј војвођанских песника. реч ће у том смислу имати они који знају шта су вредности и уметничко дело, а не они који се сећају песника тако што самохвалисаво говоре о себи. Циљ пројекта је да те ствари постави на своје место и да биолошки нестанак буде повод за његов трајни опстанак у културној традицији Војводине.

 „...спремила нам кума наша за ужину парикаша...“

Време које долази поставља циљ да се схвате разне уметничке особине овог песника: дубина, ширина, степен ироније, хумора, опис стварности римом и различитим стилским фигурама, пре свега метафором и осталом што је скрито у духу једног народа.

„Через чега? Види јарца! Слаба вајда од бећарца“

Како превести ову песничку бравуру? И кад би се конкретно „титловала“, опет би се морала преводити са конкретног на песнички језик метафоре и тако стотине и стотине дивних рима пуних речника равнице и обележја овог поднебља. Језик је благо вредније од нафте, руде, пшенице и зато је богат онај ко их налази и онај ко их прима као дар.

Како та изразито војвођанска, лалошка, некад груба, некад шаљива, некад цинична, некад опора реч, потом и стих, може допрети до сваког када се на уметнички начин употреби.

„... џаба вам новци моји синовци, џаба вам добре воље

      и погледи чврсти и лепљиви прсти, ја ипак варам мало боље...“

На крају свог животног пута који се тако изненада завршио, у мору пандемије, побеђен короном само физички, победнички се са зидина Петроварадинске тврђаве показало лице Панонског морнара равнице, и подестило да време пролаи у сатима и данима, али не у лепоти и љубави како је то песма саздала.

Остаје пред нама време у ком ће се тек сагледати дубина мисли Панонског морнара, која је попут Дунава, и ширине попут равнице у којој је настала

„зашто се све то дешава, дал човек ишта решава,

  или смо само ту због равнотеже међу звездама...“